Biti profesor- najopasniji posao – Od tog kobnog 14. decembra ne prestajem da razmišljam o malom Mahiru. Rekapituliram sve događaje i scene o kojim slušam kako na fakultetu, tako i od svojih učenika na instrukcijama.
U kakvom svijetu živimo, u kakav to svijet ja dolazim? Za manje od godinu dana postajem profesor, tako se već sada osjećam. Sa asistenticom smo razgovarali o tom pozivu prosvjetnog radnika, često pričamo o situacijama koje je doživjela u radu, kako ona, tako i njene kolege. Čini mi se da je to jedan od najopasnijih poslova. Jako je velika odgovornost, možemo od učenika napravit malog giganta, a možemo ga i odvući u smrt (našim (ne)postupanjem).
Često možemo vidjeti na youtube-u snimke „uličnih“ tuča u učionicama ili ispred školskog dvorišta. Jezik onakav kakav priliči ulici. Niko me ne može ubijediti da profesori ne saznaju za taj slučaj. Šta se uradi po tom pitanju?! Ništa. Mi smo tu da djecu naučimo šta je i ko je Pitagora, kako funkcioniše krvotok, koliko planina i ovaca ima Bosna i Hercegovina, kad je počeo Drugi svjetski rat… To što si ti (po definiciji) i pedagog, ma pusti to, ima tu više posla onda. Dođi, ispričaj, idi kući i tako u krug. Mene uče da ovaj posao nosiš i kući, da si od 0-24 prosvjetni radnik. Da obrazuješ i ODGAJAŠ.
Kako to da Mahirovi i Aleksini „drugovi“ nisu bili odgajani?! Kako to da se ne sankcionišu oni gore pomenuti „uličari“?! Ko tebi daje za pravo da Pitagoru stavljaš ispred života jedne mlade osobe?!
Nerijetko se dešava da profesor ne smije dati dvicu ili ne daj Bože jedinicu nekom učeniku. Odmah se urgira, zove profesor, direktor. Onda profesori idu linijom manjeg otpora, odaberu nekoliko učenika iz razreda koji se „daju spasiti“ i imaju za cilj da njih nauče nečemu. Dragi roditelji, dozvolite nam da radimo svoj posao onako kako najbolje umijemo, ako damo jedinicu, vrlo dobro znamo i zašto. Možda je to i pedagoška jedinica, možda ona treba da nauči učenika da treba da se bolje ponaša u učionici, da bude odgovoran, da radi zadaće, da UČI. Nemojte pred djecom kritikovati nastavnike. Upijaju to oni kao spužve. Degradirate ih pa se oni „okuraže“, znaju da u svakom slučaju imaju vašu podršku pa onda prave raznorazne scene istim tim profesorima, a ovi ih ne smiju kazniti jer ste VI TO TAKO REKLI. Vi, važan dio odgojno-obrazovnog procesa zvanog nastava, treba da surađujete s nama, da pričamo o vašoj djeci, nalazimo načine kako da ispravimo krive Drine, da radimo sa naprednim učenicima, da pronalazimo, fokusiramo i usmjeravamo energiju onih lijenih, introvertnih, ekstrovertnih… Ne možemo ništa uraditi bez vaše pomoći. Znam da su vam sad na pameti „oni“ profesori, i meni su. Ima nas svakakvih, ali ne smijemo generalizovati. Možda oni iz svih ovih priča zaključe da griješe u radu pa se možda i poprave. Nije li to cilj i želja Mahirovih roditelja, profesora, odgajatelja, da dopru do tih loših profesora?!
Činjenica je da svi ovi tekstovi neće našeg Mahira vratiti. Ali neka nam Mahir i Aleksa budu za nauk da se nešto treba promijeniti, da stvari ne funkcionišu onako kako bi trebale. Proces skrnavljenja je počeo nedavno, došao je do vrhunca, nemojmo dozvoliti dalje uništavanje škole kao institucije, profesora kao voditelja i graditelja iste, učenika kao njihovih produkata. Razmislimo svi gdje griješimo (roditelji, profesori, direktori, ministri, inspekcije, učenici…), popravljajmo se ako želimo bolju budućnost našoj djeci, ako ne želimo više ovakvih tragedija kao u Sarajevu, Zenici, Nišu… „Oni gore“ (op.a. vlast) ništa ne radi po ovom pitanju, njima ovakav haos odgovara, prepušteni smo sami sebi!!!
BAKIR POJSKIĆ
Kontakt sa portalom Zenicablog možete ostvariti:
email: [email protected]
Viber poruke: +387 60 355 8888
Facebook Inbox: https://www.facebook.com/Zenicablog/
Twitter: https://twitter.com/Zenicablog2010
