Kako smo u ratu naučili koristiti 387- Nemir koji se javio tokom ratnih godina imao je i jednu lijepu i svijetlu tačku koju mnogi Bosanci i Hercegovci, posebno stanovnici Sarajeva rado prepričavaju i rado je se sjećaju. Rat je sa sobom donio glad i nedostatak hrane, međutim to za Huseina Ahmovića nije bio razlog da zaustavi proizvodnju u Klasu. Naime, tokom 1991 godine, Klas je imao rekordnu proizvodnju te je u svojim silosima na kraju te godine imao preko 30 miliona kila sirovine i gotovih proizvoda.
Kada su krenula ratna dejstva, te počela okupacija Sarajeva, Klas i njegovi radnici na čelu sa Huseinom Ahmovićem su radili ono što najbolje znaju. Od sirovina iz rezerve počela je proizvodnja hljeba i makarona. Za 1350 dana u Velepekari je napravljeno 126 miliona hljeba i šest i pol miliona kilograma makarona. Svaki građanin je imao za sebe po jedan hljeb zahvaljujući odličnom radu Klasa i njegovog rukovodstva skupa s radnicima. Pošto je struja bila jedan od glavnih problema majstori su svaki dan trudili se da vade motore i pravili agregate kako bi se obezbjedila struja.
Važnu ulogu u svoj ovoj proizvodnji igrali su i vozači koji su svaki dan išli do Sarajevske Pivare te dovozili vodu a uz to dostavljali i hljeb. Zbog svega ovog Sarajevska Pivara bila je pravnim putem oslobođena plaćanja vode, struje i gasa, međutim na kraju su opet platili oko 1,7 miliona njemačkih maraka. Husein Ahmović je ovakvim rukovodstvom veoma ojačao Klas, te je time postao najveći proizvođač hrane u Bosni i Hercegodini sa 1200 zaposlenih. Jedino što građani Sarajeva nisu uspjeli, to je bilo da naprave hljeb od nečega što nije bilo brašno, ali, zato je tu bio Klas koji se brinuo za svoje građane i u najgorim danima. dio iz Ratnog dnevnika ‘92 – Priče o raji i papcima autor: Imer Pezo
Kontakt sa portalom Zenicablog možete ostvariti:
email: [email protected]
Viber poruke: +387 60 355 8888
Facebook Inbox: https://www.facebook.com/Zenicablog/
Twitter: https://twitter.com/Zenicablog2010
