PISMA PRIJATELJSTVA: Mladi na selu – Centar za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK i Udruženje građana ZenicaBlog realizuju projekat “Pisma prijateljstva”.
E moj druže iz Zenice,
Znaš da ti ja nisam nešto vešt u pisanju pisama, kuckanju po tastaturi i takvim stvarima. Ovi moji “ćevapčići” naučili da drže volan od traktora, motiku, kramp…Kada treba da uzmem olovku sve se plašim, slomiću je.
No, pošto još nije počela sezona radova u polju, mada seljak i zimi ima šta da radi, evo da ti napišem par rečenica. Neću dugo jer kao što nisam vešt sa pisaljkom nisam ni sa rečima.
Pitaš me kako živim? Svakako i nikako. Znaš kako je na selu. Rmbačiš po čitav dan, bacaš pare u zemlju a onda gledaš u nebo i nadaš se da će nešto da rodi, da vratiš ono što si uložio. Jedne godine bude dobro, ti se ponadaš pa dogodine uložiš više a onda te onaj odozgo zakuca.
Kod mene u selu sve manje ljudi obrađuje zemlju. Priča mi otac da je on kao dete po brdu pomagao babi i dedi da sređuju voćnjak i vinograd. Kaže da su bili i svuda okolo. Sada je sve zaraslo u šumu. To i nije tako loše. Barem imamo dovoljno ogrevnog drveta i čist vazduh.
Ne obrađuju zemlju ni pored Rasine. To ti je reka u blizini, malo manja nego tvoja Bosna. Kada pođeš poljem, a ono ravno ko tepsija, tek svaka treća ili četvrta parcela obrađene. Ostalo zaraslo u korov i čičak.
Neki ne rade zato što ne mogu. Puno staraca koji jedva idu po avliji a kamoli da rade po njivi. Drugi ne rade jer nemaju čime. Mašine koje su kupovali pre 30, 40 godina su već dotrajale, izraubovane. Traktor koji vozim ostao mi od dede. Kupljen pre 38 godina, sav ulubljen, iskrivljen, curi na sve strane. Isto je i kod komšija. A para za novi nema.
Mnogi su digli ruke od zemlje jer nemaju para. Nekada su bile pune kuće pa se dosta toga radilo ručno. Sada sve mašinski. Ako nemaš svoje mašine već moraš da platiš drugome pa dodaš seme, veštačko đubrivo, pesticide, herbicide i sve ostalo na kraju, kad podvučeš crtu, ispada da ti je bolje da ne radiš ništa.
Niko više ne gaji ni stoku. Nekada je moje selo bilo poznato po mlekaricama. Pola Kruševca je odraslo na mleku ovdašnjih krava. Sada u celom selu ne možeš da nađeš 30 krava. Kada ti trebaju mleko, sir i kajmak moraš u grad, na pijacu!
Valjda zato sve više mojih ispisnika i ovih mlađih ide u inostranstvo. Otac kaže da je 70-tih i 80-tih godina u našem selu bila samo jedna gastarbajterska kuća. Svi radili u kruševačkim preduzećima a posle podne na njivi. Sada toga nema Kada radiš kod gazde rintaš od 7 do 7. Zato mnogi idu. Švedska, Francuska, Rusija, Afrika, najviše Nemačka i Švajcarska. Više im se isplati da tri meseca rade na baušteli nego da prevrću zemlju pored Rasine.
Uslovi života su nam, da budem iskren, solidni. Imamo sve što imaju i u gradu. Autom mi do Kruševca treba 15 minuta, 20 najviše. DŽaba sve to kada devojke od momaka sa sela beže ko da su kužni. Tu ne računam gastarbajtersku decu i sinove bogataša kojima su roditelji kupili švapska kola da šarmiraju šmizle.
Pristojnu devojku ne možeš ni zamkom da nahvataš. Izlazim ti ja često u grad sa još par drugara. Upoznaš neko čeljade koje ti deluje pristojno, domaćinski ali čim čuje da živiš na selu i da nisi voljan da ideš u grad ili inostarnstvo počinje da koluta očima. Odmah znaš na čemu si. A meni treba ozbiljan devojka koja će sutradan da bude domaćica, majka. Nisam ti ja za višegodišnja zabavljanja. Odavno sam već rasitnio treću banku.
Ista muka muči i moje komšije. U selu ima gomila momaka koji su prevalili 40, 50 godina. U nekim kućama i po dvojica matorih neoženjenih momaka. Devojke se još i udaju ali momci ništa.
Muka mi je od svega jer ne znam šta i kako dalje. Da idem negde nisam voljan. Ovde sam rođen, odrastao, tu su mi roditelji, familija, prijatelji. Tu sam kao riba u vodi. Opet, plašim se da vreme ide sve brže i da ću jednog dana ostati, što bi rekao moj pokojni deda, “sam ko panj”.
Ja sam se baš raspisao. Obično nisam takav. Lakše mi je kada nešto radim u polju. Zimi ima manje posla pa onda tolkujemo svemu i svačemu. A onda se osećam loše. Zato jedva čekam da Sunce ogreje i sednem na onaj moj rasdrndani traktor.
Ajd da si mi živ i zdrav. Ako stigneš od posla napiši i ti neku reč.
Kontakt sa portalom Zenicablog možete ostvariti:
email: [email protected]
Viber poruke: +387 60 355 8888
Facebook Inbox: https://www.facebook.com/Zenicablog/
Twitter: https://twitter.com/Zenicablog2010
