Tata je utrčao u sobu i rekao da koji je nama? Pa šta vas ne mogu pustiti same ni dva minuta, vi se već šporkate. Tu je mama ka nešto njemu da objašnjavala da pjevala mi je dječju pjesmu, da ja sam ka njeno zlato jer imam mekano srce i da ona sada ne zna kako da me utješi. Ja sam jecao i tražio dah. Tata je rekao da mama začepi i da sad će da vidi kako pravi roditelj pedamgoški da uspavljuje malu pantaganu.
Mama je njemu kazala da baš bi to volila vidit i da će ostati da sluša tu čudesnu uspavanku. Tata je njoj odbrusio da kuri njega bolac da li će ona biti tu, ali da muči i upija na pemdagogiju meštra.
Ja sam jecao, a ćevapi sa lukom su i dalje bili u drobu, san nije išao na oči. Tata je mene pomilikijo i rekao zlato tatino slušaj sad pravu bajku o jednom carstvu za uspavanku. Ja sam širom zatvorio oči da dobro čujem taju. Tata je počeo da tamo negdje iza sedam mora, iza sedam gora, iza sedam dola, iza sedam pičkimaterni, da tamo ima jedno carstvo i da u tom carstvu caruje drugarstv.. ne jebešga, tamo caruje neki njepotizam. Ja sam taju upitao da tajo šta je to njepotizam i korumpcija. Tata je rekao, da spava jedna mala pantagana i da sluša nastavak. Mama je koljački gledala taju dok je pričao priču.
Onda je tajo nastavio da u tom carstvu, da bi se rodio moraš potplatiti doktore, da kada se rodiš moraš novcem ubrzati papirologiju da upišu da živ si, da za preglede beba moraš preko reda srediti preko poznanika termine, da kada bebu upisuješ u vrtić da moraš imati vezu, a isto i za upis u školu. Da isto tako moraš za dobre ocjene platiti ili imati taju i mamu koji su vrlo zajebati: šifra predsjednik ili njegova žena, da za upis na faks isto trebaš vezu, da za posao isto trebaš mamu i tatu, a da tako sve od kolijevke do groba ništa ne ovisi o kvaliteti i da pemzijoneri tu rove po komtejnerima, samo da najveći zajeb nije u tome, već da najveći zajeb je što i kad umreš nisi miran, jer i tada ti treba veza i novac da te pokopaju a da to najskuplje je.
Ja sam se umirijo i počeo sam da spavam, samo sam osjetio da mamica je koljački gledala taju.
Ja sam pitao taju kroz polusan, a tajo, gdje je to carstvo? Tajo je meni kazao, pantaganice mala, to je zagonetka mala. Ali pomoći ću ti. To carstvo iza sedam gora, dola, mora i pičkimaterni je isto tako sedam decenija nazadnije od zapadnih carstava, to je carstvo sedam puta manje prosječne plate, to je carstvo sedam puta manjeg BDPja od drugih carstava.
Ja sam škripao zubima i taji kroz polusan govorio, ali tajo pa ti znaš da ja ne mogu ni duju dobiti iz matematike, a ni iz zemljopisa, kako da tek znam te šifre. Tajo, prije nego zaspim ja moram znati di je to carstvo.
Tajo je meni rekao, a pantaganice šta si tako nestrpljiv i znatiželjan, bereš ženo isti na svog tatu i ja sam u njegovim godinama bio pravi naučnik radoznali. Onda je meni tajo rekao, zlato tajino ako baš želiš da znaš, a je li baš želiš da znaš? Ja sam rekao da normala da želim. Onda meni je moj tajo rekao, e onda ako to baš želiš ćiribućiriba da tajo će učinit da to carstvo postane neposredna okolina. I onda je vrtijo da nekim štapom, i rekao je da prije sna otvorim oči i da ako pogledam oko sebe da vidjeću to carstvo. Ja sam otvorio oči, pogledao i zaspao nasmijan sve do jutra.
Samo, moja mama je i dalje koljački gledala moga taju i imala je tupilo od nekužitisa. Ona je mom tati kazala, ajdupičkumaternu ako je meni išta jasno. Pa šta je sad ovo? Ti si mene napao da pričam morbidne priče djetetu za laku noć, i da zato plače, a ti si mu ispričao pariš noćnu moru i on je nasmijan zaspao. Bereš ako vas dva oba niste krembili i zato je on zaspao na tvoju priču jer ste isti i razumite međusobno samo šporkarije.
MAMINA SUZA
E a tu je moj tajo, nasmijao se i rekao da ne može moja mama to razumit jer mnogo je glupa za pemdagoški primstup rješenju problema. Ali da on će pokušat da joj to objasni na levelu forrr damiiis. E on je rekao da dijete je došlo u drugu državu i drugu sredinu i kada je uplašeno traži sigurnost i nešto što mu je poznato. Onda je on tu mojoj mami objasnio da ona je glupa što pričala mi je priču o zimi, ledu i zeki, jer ja u Splitu, a ni Šolti kod dida ništa od toga nemam. Dakle, da bitno je za uspavanku djetetu ispričati priču koja mu budi sjetu na Split i na ono što ga čeka doma. I tako je u duhu bratskih odnosa bivših republika, tata pronašao zajedničku crtu koja će malom Robiju biti dovoljno bliska da ga podsjeti na porijeklo odakle dolazi, a da ga istovremeno poveže i sa sredinom u kojoj se trenutno nalazi, i tako će se on nasmijan zaspati u udobnom krevetcu.
Mama je taju gledala oborene vilice i suza joj je kapala niz obraze od tugice.
P.S. Ovi čitaoci tvoje bilježnice su, ba, nasjeli da si ti Robi ovo pisao, a ne znaju oni da bosanska raja ne može dopustiti da ti sam pišeš četiri decenije. Mi smo ti Robi maznuli nakratko bilježnicu jer te mnogo volimo i da pravi si, samo nikada Bosne u bilježnici, a to nismo mogli dopustiti da prođe prvih hiljadu bilježnica bez nas.
Umjesto recenzije knjige “Bilježnica Robija K.”, uz zahvalnost Viktoru Ivančiću za prve četiri decenije Robija K. i nadu za makar još toliki životni vijek dragog dječaka iz IIIa zbog svih nas koji mu se radujemo.
Autor Demirel Delić
Autor je Zeničanin, autor niza kolumni i tekstova u Oslobođenju i Večernjem listu. Radi kao pravni savjetnik u VSTV-u.
Sadržaj teksta predstavlja lične stavove autora i ne održavaju stavove institucije VSTV-a BiH ili redakcije portala Zenicablog.
