“Dragi Bože kad je ono udarilo. I sva kuća se zatamni. Ja mislio zapalilo se. Žena dođe do prozora, otvori, kaže stani, ne gori stan nego pogledaj tamo. Kad tamo devet spratova zgrada preko puta nas, haubica gađala, pet spratova uništeno, sva prašina nama uletila, sve nam prozore poizbijala”, prisjeća se Behrudin Delić.
Preživljavanje u podrumu
Ovako je Behrudina i njegovu porodicu u Mariupolju zatekao rat. Ni sanjali nisu da će se dogoditi. Od tada, život u stanu zamijenilo je preživljavanje u podrumu. Behrudin, kćerka, supruga i njeni roditelji spavali su na stolicama. Ničega nije bilo dovoljno.
“I onda nađem mrežu, građevinsku, poredam stolice i stavim mrežu odozgo, izvalim vrata od ormara, položim, žena otišla donijela jorgana i čaršafa. Džaba kad je to tvrdo. Kosti me bole i danas dan”, priča nam Behrudin Delić.
I tako trideset osam dana. Za to vrijeme, porodica u Zenici nije znala da li su živi. Brat Sabahudin je svaki dan pokušavao ostvariti vezu s njima.
“Mislio sam da su svi ubijeni”
“Kako sam pratio je li živ – kad objavljuju leševe, ja gledam je li njegova kosa, jesu li oči, onaj okrenut onako, čim mi je rekao da je u podrumu, na koljenima sjediš tolike dane, znaš da je ubijen. Mislio sam da su svi ubijeni”, govori u potresnoj ispovijesti Bahrudinov brat Sabahudin.
Behrudin priča da su povremeno izlazili iz podruma. Svaki put žrtvujući život. Snalazili se za vodu. Kuhali na otvorenom. I svaki put je bio novi šok. Grad je bio neprepoznatljiv.
“Nema ništa. Isto da vidiš da je sve ovo kuća zapaljeno, sve srušeno, ne možeš proći od armatura, ljude vidiš, ovdje mrtav, ondje, truhnu, niko ih ne sklanja. Nema ništa. Grad je 100 posto gotov i nema tamo života”, tvrdi Delić.
Pomogli su im ruski vojnici, nastavlja on zahvalno. Pristali su doći po njih i prebaciti iz podruma do autobuske stanice sa koje su kretali autobusi. Prebačeni su u Rusiju. Tu je Bahrudin kontaktirao bh. ambasadu u Moskvi. Tražio je da njega i kćerku prebace za Sarajevo. A tamo mu nisu pomogli.
Svi su mu nudili pomoć, ali ne i institucije. Na kraju je karte poslala bratova kćerka, kaže Sabahudin.
U Zenicu se vratio sa svega par stvari
Delići su u Mariupolju ostali bez svega. Behrudin je došao u Zenicu sa svega par stvari. Jednim satom i kornjačom za koju tvrdi da mu je donijela sreću. Iako razočaran u sistem, vidno narušenog zdravlja, osmijeh mu najlakše izmami dok pokazuje fotografiju supruge koja je ostala u Rusiji, a kćerka je produžila za Njemačku. Da se snađe. Doktorica je. Nadaju se da će što prije steći uslove da svi dođu za njom.
Više u priči Minele Jašar – Opardija na VIDEU I LINKU.
